Зрењанин или Петровград: Сукоб две идеологије преко назива града (Дневник)

Одржана конференција за новинаре Удружења „Петровград“
21. децембра 2017.
Академик Василије Крестић подржао ПЕТРОВГРАД
15. јануара 2018.

Полемику, каква одавно није виђена у граду на обалама Бегеја, изазвала је иницијатива новооснованог Удружења “Петровград” за промену имена града Зрењанина у Петровград, како се звао у једном делу своје историје, од 18. новембра 1935. до 2. октобра 1946. године.

Након последњег обраћања представника Удружења “Петровград”, које предводи Будимир Јовановић, познати зрењанински привредник и власник неколико овдашњих фирми, друштвене мреже су се усијале од коментара.

Једни подржавају идеју да убудуће живе у Петровграду, као и њихови преци, други се оштро противе овој идеји и сматрају да би требало оставити садашњи назив, н не мањка ни оних који сматрају да данас има много важнијих и животнијих питања од промене имена града.

На иницијативу бројних организација и појединаца 17. новембра основано је Удружење “Петровград”, с циљем да се нашем граду врати име Петровград, које је 2. октобра 1946. године, комунистичка, једнопартијска скупштина недемократски променила у Зрењанин. Наша жеља је да отворимо јавну дебату, да чујемо разна мишљења, али и да се исправи велика историјска неправда, а ово је прави тренутак, јер је идуће године 100 година од ослобођења нашег града у Првом светском рату и исто толико од присаједињења Баната, Бачке и Срема матици Србији, каже председник Удружења “Петровград” Будимир Јовановић.

Као један од кључних аргумената за враћање имена Петровград, Јовановић истиче озбиљну несразмеру између историјског значаја Краља Петра Првог и Жарка Зрењанина.

Краљ Петар је био учесник и вођа четири ослободилачка рата, а са сином Александром био је кључна личност за присаједињење ових крајева матици. Био је уважена личност у свим демократским земљама Европе, у Паризу једна авенија носи његово име. С друге стане, имамо локалног партијског функционера, који није имао много везе са нашим градом, рођен је у околини Вршца, а тамо је и страдао, вели Јовановић, уз напомену да удружење не жели да умањује значај и жртве Народноослободилачког покрета, већ да исправи неке погрешне одлуке поратних комуниста.

Према његовим речима, Зрењанин је једини град на простору бивше Југославије којем је остало од комуниста наметнуто име.

Милан Бјелогрлић, директор Градске народне библиотеке, која се такође зове по Жарку Зрењанину, придружио се иницијативи Удружења “Петровград”.

Он истиче да је основни мотив удружења да се на прикладан начин неке одлуке из прошлости ускладе са правим вредностима и подсећа да у граду на Бегеју библиотека, најдужа улица и једна основна школа носе име Жарка Зрењанина, и да њихову измену Удружење “Петровград” не тражи.

С друге стране, најоштрији у осудама ове иницијативе за сада је Зрењанински социјални форум (ЗСФ), удружење основано 2014. које, како се наводи у званичном представљању, чине радници девастиране зрењанинске индустрије и интелектуалци леве оријентације.

Ово удружење је у једном од обраћања јавности, а било их је неколико овим поводом, оценило да десничарски кругови у Зрењанину, из политичких разлога, повремено обнављају иницијативу да се граду промени име, с циљем потискивања антифашизма и потирања сећања на социјалистички период у коме је град доживео највећи просперитет.


Већ одржан један референдум

Ово није прва, а ни једина иницијатива да се име града Зрењанина промени у Петровград.

Пре неколико година, одборничка група “Напред Петровград”, коју су чинили Демократска странка Србије и Покрет напред Банат, и која је била део владајуће коалиције, покренула је ту иницијативу.

И Српски покрет обнове је такође предложио да се име града промени у Петровград, али те идеје нису реализоване.

Пре тачно 25 година, на изборима за републичку скупштину у децембру 1992. године, житељи највеће средњобанатске општине референдумски су се изјашњавали, да ли да град задржи име Зрењанин, или да му се врати име Петровград.

Излазност на референдум била је испод 50 посто, тако да није био успешан, а међу онима који су се изјаснили тада је више било опредељених за Зрењанин.


Жарко Зрењанин и његове другарице и другови погинули су како би фабрике припадале радницима, а земља сељацима. Они су се херојски борили протви немачког нацизма који је Србе, и друге словенске народе, прогласио за нижу расу и настојао да уништи њихове државе и културе. Током рата уништена је некад бројна Јеврејска заједница у граду, а немилосрдно су убијани и бројни цивили, нарочито Срби и Роми, подсећа Мирослав Самарџић из Зрењанинског социјалног форума.

Он наглашава да су Карађорђевићи 1941. побегли из земље, не заборавивши да понесу са собом државно злато, а народ су оставили незаштићен и Монархија је тиме, сматра Самарџић, неповратно компромитована.

Име Зрењанин значило је да су привредна и природна богатства у власништву нашег народа, а у рестаурисаном српском капитализму сва вредна имовина припадаће махом странцима. У социјалистичком периоду предузећима су управљали радници, пољопривредно земљиште коришћено је да се прехрани наше становништво. Данас су радници бедно плаћени и обесправљени, а наша обрадива земља издаје се у закуп страним корпорацијама или је у власништву домаћих тајкуна, наглашава Самарџић.

По његовим речима, десничари настоје да потисну све симболе који подсећају на антифашизам, социјалну и националну равноправност, како би приватним компанијама, домаћим и страним, омогућили да наше, заједничке ресурсе, користе за производњу приватних профита и како би могли неограничено да експлоатишу наше раднике.

Он тврди да је једини легитиман начин да се одлучи о имену града јесте да се одржи референдум јер се надлежност јединице локалне самоуправе у овој материји састоји од права покретања иницијативе и давања мишљења и зато  Скупштина Града Зрењанина својом одлуком не може променити назив насељеног места.

Према томе, постоји правна могућност да се о инцијативи за промену назива града Зрењанина грађани изјасне на референдуму. Одлука донета на том референдуму обавезује само Скупштину Града Зрењанина, али не и предлагаче закона или Народну скупштину. Без обзира на то, таква одлука имала би велику политичку тежину, јер би било крајње проблематично да се назив једног великог града промени без сагласности његових становника, закључује Самарџић.

Текст преузет са портала dnevnik.rs

Подели

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *