Зашто сам за Петровград – Данило Видаковић

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА “ПЕТРОВГРАД”: Више од 4.000 потписника онлајн петиције (List Zrenjanin)
13. марта 2018.
АЛЕКСАНДАР ИВАНОВ – НАШ ИЗБОР ИЗМЕЂУ ДЕМОКРАТИЈЕ И ТОТАЛИТАРИЗМА (ПЕТРОВГРАД)
17. марта 2018.

ПРАВНИ РАЗЛОЗИ (укратко):

  1. Тренутни назив града стоји захваљујући одлуци једнопартијске комунистичке скупштине – акламацији;
  2. Та акламација никада није ни формализована у виду објаве у Службеном гласнику (за разлику од, на пример, Светозарева);
  3. Референдум из 1992. године није имао ни легалитет, ни легитимитет.

ИСТОРИЈСКИ РАЗЛОЗИ:

  1. После војног пораза у Првом светском рату Аустроугарска је расформирана, а на њеној територији је формирано неколико држава наследница: Аустрија, Мађарска, Чехословачка, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Пољска, а делови су припојени већ постојећим државама: Италији и Румунији. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи је у Новом Саду 25. новембра 1918. године прогласила отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији, што је касније озакоњено Видовданским уставом. Један дан пре тога (24. новембра 1918.), скупштина Срема, одржана у Руми, се такође изјаснила за прикључење Срема Србији. Делегацију представника Баната, Бачке и Барање примио је регент Александар у Београду 1. децембра 1918. године, када је проглашено стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Дакле, Банат, коме припада и наш град, је ослобођен од стране српске државе и војске на чијем челу су били краљ Петар I Карађорђевић (Ослободилац) и његов син, регент Александар Карађорђевић (Ујединитељ). Обичајна пракса, како у Србији, тако и у целом свету тада, од Истока до Запада, јесте била да насељена места носе називе у част припадника одређене династије. Наш град је понео име у част Краљу Петру I Ослободиоцу и његовом личном и немерљивом доприносу ослобођењу и уједињењу свих Словена. Верујем да су сви упознати са чињеницом да је Чика Пера, како су га у народу звали, прошао са истим тим народом, али и својом војском Албанску голготу. И то под псеудонимом, да би се стопио са намученим и изнемоглим народом, како не би долазило до било каквих разлика у превазилажењу несреће таквих сразмера, „Треће српске сеобе“;
  2. Нацисти су одмах након окупације града променили његов назив и брутално срушили споменик Краљу Петру I Ослободиоцу. Што они срушише, подсећам, комунисти само потврдише акламацијом из 1946. године. Дакле, захваљујући двема тоталитаристичким идеологијама, које је притом историја и изједначила, наш град никада није ни добио пристојну прилику да заживи под тим лепим именом;
  3. Референдум о називу града у којем су гласачи могли бирати између Зрењанина и Петровграда одржан је 31.05.1992. године заједно са изборима за савезни парламент тек конституисане државе СР Југославије (27.04.1992. године). Од 104.014 уписаних бирача наше (тада општине, данас града са 22 насељена места) за Зрењанин је гласало 29.296 бирача или 28,17%, а за Петровград 14.342 бирача или 13,79 % што све скупа износи 41,96% од укупно уписаног броја бирача. Опште узев, референдум је институт непосредне демократије, али не може бити говора о непосредној демократији када о неком питању учествује далеко мање од 50% оних који се о том питању могу изјашњавати. Дакле, тај референдум ни формално није успео. Оно што је битно рећи за те изборе (па и референдум) јесте да их је бојкотовала тадашња тзв. демократска опозиција коју је предводио Вук Драшковић и његов Српски покрет обнове (за који се знало да су за враћање назива граду Петровград). Осим тога, ове изборе управо због бојкота опозиције није признао ни тадашњи КЕБС (данашњи ОЕБС), односно, није их признала међународна заједница. Због тога су ти избори поновљени у децембру исте године, али се тада није поновило и референдумско питање о називу града! Због свега наведеног, референдум на који се позивају они који желе да град задржи име Зрењанин није био ни формално – правно исправан, а ни демократски легитиман, па се та аргументација мора одбацити, баш као што је бесмислено и то што они који се позивају на тај „референдум“ кажу да нема више потребе да се изјашњава по том питању јер се већ једном изјаснило. Па, све и да је тај референдум тада успео, сасвим је легитимно после више од четврт века у потпуно новим друштвеним околностима и приликама, поново поставити то питање. Међутим, како се знало да је тадашња, милошевићевска градска власт била за то да се назив града не мења, „пропаст“ референдума јој је у потпуности одговарала. Дакле, узевши у обзир све околности тада, последње што неко иоле разуман и образован може рећи јесте то да је тадашња воља грађана била да град задржи своје име;
  4. Историјски посматрано, једино се Србија након пада Берлинског зида није прилагодила новонасталој ситуацији и одрекла комунизма и његове оставштине како би се прогресивно упутила ка једној светлијој будућности коју су, у то време, одликовали либерално-демократски пореци западних земаља. Супротно нама, то су препознали многи наши суседи и зато данас спуштамо поглед када се говори најпре о економском напретку наших најближих суседа, Румуније и Мађарске. Све у свему, у нашем граду никада више није расписан референдум о враћању старог имена нити је то икада урадила градска скупштина и поред више иницијатива. Сви градови бивше СФР Југославије (Титоград, Светозарево, Ранковићево, Кардељево, Иванград, Титово Ужице, Титов Врбас, Титова Митровица, Титов Велес, Титово Велење, Титова Кореница, Титов Дрвар…) су се пре или касније ослободили идеолошких имена и вратили старе називе само је наш град до данас остао Зрењанин.

ЗАКЉУЧАК:

Верујем да је, с моје стране, горе изнето довољно не бих ли подржао ову крајње демократску иницијативу. Крајње демократску јер потиче од грађана које је окупила и удружила идеја за враћањем граду имена које му је, жаргонски речено, „отето“.  Притом, нагласио бих да ова иницијатива није наишла на отворену подршку власти као што је то био случај 1946. године, односно 1992. године. У оба случаја, као што рекох, није дата прилика демократској процедури. Први пут је одлука донета након комунистичке револуције, у време интензивног и темељног рада ОЗНА, а други пут у време деведесетих када је власт била тотално недемократска и репресивна, током санкција, у јеку рата у Босни и Херцеговини.

Лично бих највише волео да се распише референдум на који ће изаћи велика већина грађана и да се, на стогодишњицу Великог рата и у сећање свих жртава које је наша земља поднела за слободу у борби против аустро-угарских и немачких окупатора, избори једна мирнодопска победа свих оних који више поштују и вреднују лик и дело Краља Петра I Ослободиоца, како бисмо овом граду коначно дали поштену шансу и један здрав и легитиман континуитет не би ли се издигао изнад своје прошлости која је, иако успешна и за понос, ипак везана за један историјски напуштен систем и превазиђену идеологију који никако нису у духу времена 21. века.

П. С и естетски много боље звучи…

ПЕТРОВГРАД! 🙂

Данило Видаковић

Подели

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *