Петровград на води-Професор Синиша Атлагић (mojNedeljnik)

ПРОФ. ДР КОСТА ЧАВОШКИ ПОТПИСАО ПРОГЛАС ПЕТРОВГРАДА
12. априла 2018.
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ „ПЕТРОВГРАД“ УЗ СОМБОРЦЕ
18. маја 2018.
Прикажи све
Фото: Предратни Зрењанин, Профимедиа

Фото: Предратни Зрењанин, Профимедиа

У дебату о промени назива имена града која се распламсала у Зрењанину током последњих неколико недеља укључили су се и највиши представници покрајинске и републичке власти. Иако су се несумњиво трудили да делају као јавни представници, својим кратким изјавама су, чини се, дали ветар у леђа једној страни у дебати – оној која се залаже да Зрењанин остане Зрењанин. Тако је војвођански премијер Игор Мировић, у једној емисији покрајинског јавног сервиса, без увијања саопштио да је „његово срце на страни имена Петровград“, прецизно описао процедуру у вези са променом имена града и јасно образложио зашто мисли да у иницијативи да се Зрењанину врати предратно име нема ревизионизма.

Ипак, истакавши да је реч о ствари о којој би требало да се изјасне грађани Зрењанина референдумом поентирао је у корист противника иницијативе. Ови се, наиме, позивајући се на демократски дух, управо залажу за одржавање референдума. Предвођени челницима дела опозиционих политичких партија које за себе држе да су либералне, своју тежњу темеље и на резултатима истраживања јавног мнења према којима су у знатној предности у односу на опоненте.

Више намерно него случајно пропуштају да узму у обзир то да се нерешена питања из прошлости, нарочито она при чијем решавању је неопходно утврдити да ли је неком од учесника у спору нанета историјска неправда, не решавају референдумима. Посматрано из угла референдумске „логике“ и питање повраћаја имовине одузете власницима после Другог светског рата требало је да буде решено изјашњавањем грађана на референдуму. А није. Није зато што је држава одлучила да врати грађанима раније ускраћена права, то јест да их, речју, заштити. Јесу ли бар делу грађана некадашњег Петровграда била ускраћена икаква права проблематичним начином промене његовог имена и на који начин данашња власт може да компензује евентуалну немогућност уживања у њима? И не бисмо ли, уколико се утврди да је име Петровград укинуто противно вољи грађана, и у случају да се на референдуму доносе одлука да се задржи постојеће име, могли да закључимо да је држава спремна да аминује историјске преступе?

На потезу су, дакле, држава и њене институције које на основу налаза историчара и правника треба да се позабаве овим питањем а никако на основу резултата јавномнењских истраживања којима се радује једна страна у спору. Треба ли подсећати и једне и друге на закључке великих имена филозофије и друштвене науке о јавном мнењу као „случајном“, „незналачком“ и „превртљивом“ (Хегел), као владавини „многих и просечних“ који се опредељују „под притиском датог тренутка“ (Џон Стјуарт Мил), о „осећању некомпетентнх“ (Гастон Бергер) итд. Референдумска кампања чији би врхунац представљало изјашњавање грађана о имену највећег банатског града била би само маска демократије и то из оног истог разлога на које пред сваку изборну кампању указују готово све опозиционе партије у Србији од почетка вишестраначја – неравноправност услова. Свако ко има бар минимална знања о политичким кампањама зна да су оне врхунац дуготрајних пропагандних активности а кампања за постојеће име а против предратног траје седамдесет година и почела је порукама које су локалној и широј јавности упутила деца Зрењанина која су политичке ставове „великих“ изнела у „стиху“ – „Краља Перу на бандеру“. Социјализовани у овом духу, поменути малишани су данас најстарији противници враћања граду старог имена. Референдумска кампања би, дакле, изгледала као трка на сто метара при чему би један такмац већ на почетку био у предности од најмање шездесет.

Противници враћања Зрењанину пређашњег имена осокољени су и недавном изјавом председника Републике Александра Вучића да је одлука о промени имена града на грађанима те да у граду има пречих ствари које треба решити од мењања његовог имена при чему је истакао проблем са пијаћом водом. Воде се латио и Бојан Костреш оптужујући локалну СНС-овску власт да није способна да покрене фабрику (за пречишћавање) воде и да наводним подржавањем промене имена скреће пажњу локалне јавности са истинских проблема. Каква год да је, локална власт се не може оптужити да је по овом питању учинила мање од претходних, дакле не само оних после 2000. године (укључујући и ону у којима је учествовала Кострешова ЛСВ), него и оних из дома комунизма. Наиме, вода у Зрењанину није била квалитетна ни пре више од 40 година када се Косреш родио, дакле ни у време комуниста, баш као ни данас. Ако ћемо о квалитету воде, она из времена Петровграда је била чистија и здравија од зрењанинске.

Алузију да се судбина Петровграда увек решавала на води изнесе „петровграђанин“ у коментару на интернету а на поменуту опаску председника Вучића. Он рече да га помињање воде у контексту негодовањв поводом имена Петровград, подсећа на воду у залеђеној Тиси у време када је ово име забрањено за употребу и да му је прече како ће се звати град у коме живи него да ли ће користити воду из чесме које ионако нема деценијама. И чини се да је управо елемент националног у имену града камен спотицања. Ово не крију заговорници идеје да Зрењанин остане Зрењанин и на бар једној од две трибине које су у граду организовали после Вучићеве посете (14. март), али и у масовним медијима, изнели су став да је реч о србизацији преосталих несрпских елемента у Војводини. На једној од трибина се могло чути да су заговорници промене имена града фашисти, јер је „фашизам последњи степен национализма“.

Имајући у виду случај Петровграда и тим поводом изражен антисрпски сентимент, поставља се питање под којим условима Срби у Војводини, они којима је стало до националне одреднице у идентитету, могу симболички да је истичу а да не буду прокажени ка националисти и фашисти. У контексту поновне приче о Војводини као републици и подршке коју овој идеји даде и поменути Бојан Костреш чији су партијски другови најснажнији заговорници идеје да Петровград остане у историји, матрица овог проказивања је иста она која је примењена према захтевима Срба изван Србије а при распаду Југославије. Председник Вучић рече да овај сценарио није остварив јер је у Војводини изборе убедљиво однела СНС. Заборавља ли председник да су бирачи у Војводини дали своје гласове овој партији махом због њега лично, а не због привржености самој партији? Где је тај српски сентимент, истакнут у имену партије, међу бирачима СНС-а у Зрењанину?

Коначно, Бојан Костреш рече да су му, када је о Војводини реч, и даље на првом месту „новци“ који према државном уставу следују покрајини, а које влада у Београду не пребацује. Када Војводина буде намирена, каже, биће му свеједно како ће је звати, може да се зове и Милка чоколада! Ако је баш тако, у чему је онда проблем да се Зрењанин преименује у Петровград…а поготово када Влада Србије, преузевши на себе, заврши посао око фабрике воде у Зрењанину? Јер, ваљда је и то улагање у Војводину, и то капитално? Хоће ли Костреш и истомишљеници и победити на симболичком плану и добити капиталну инвестицију? Или стара српска девиза да „не може и јаре и паре“ неће пасти у ВОДУ?

Синиша Атлагић је професор на Одељењу за новинарство и комуникологију Факултета политичких наука у Београду, на предметима Политичко комуницирање и Политички маркетинг и руководилац Центра за руске студије на истом факултету.

 

Текст преузет са портала mojNedeljnik

Подели

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *