Хоће ли се Зрењанин опет звати Петровград? – Јован Пејин, директор Архива Србије у пензији

Име насеља је његова легитимација. Показује и именује становнике који су основали насеље, основу морфолошких особина терена обликованог од реке, у нашем случају реке Бегеј.Словенско име Бец на краку или рукавцу или Беча на краку доспело је до нас као Бечкерек онако како је записао угарски нотар после укидања словенске самоуправе у Банату и увођења жупанијског система у Угарској крајем ⅩⅠⅠⅠ века према изговору  имена насеља на старомађарском језку.

Словенски топоним без обзира на облик како је доспео до нас није ништа изгубио 1935. године именом Петровград, него само добио!

Промена имена града Петровграда 2. октобра 1946. године у част мало, скоро непознатог локалног партијског секретара КПЈ родом из јужног Баната  борца НОР-а била је политичка партијска, ни мало државотворна, одлука. Ново име требало је да потврди идеолошко-револуционарну опредељеност Баната и примат КПЈ над монархијом. Ово је била потреба новог режима да пацификује Банат због избијања незадовољства међу Србима из чијих редова је било око пет хиљада добровољаца у Првој српској добровољачкој дивизији која се борила у Добруџи у јесен 1916. године а потом после бољшевичке револуције и почетка грађанског рата у Русији пребачена на Солунски фронт.

Револуционарна опредељеност у неким слојевима друштва у Банату није била спорна. Постојао је руски фактор у свести, вера у Црвену армију и старији култ у руског цара. У главама банатских Срба ова вера била је присутна и после ослобођења и уједињења, поготову код оних који су, као што смо напред рекли, стицајем ратних околности доспели у Русију 1914-1918. године.

После повлачења српске војске из Русије, тамо је остао један број добровољаца и прикључили се „црвеној“ војсци али било их је и у „белој“ о чему се мало говори и пише.

После ратне забуне и катастрофе априла 1941. године, окупације и августовских немира у Банату и нацистичке одмазде јануара 1942. године име Петровград је и даље живело а поред њега појављује се Грос Бечкерек и Нађ Бечкерек! Током 1942, и 1943. године ништа се револуционарно од значаја није се десило у Петровграду нити у Банату. Владао је мир испод којег је владао пасивни отпор. Ко је имао радио слушао је БиБиСи или Слободну Југославију или обе радио станице. Заједно са људима од поверења  гледали су потомке немачких колониста фолксдојчере и њихове локалне савезнике такође потомке колониста, који су им се придружили у систему окупације у нади да ће Банат бити прикључен Мађарској или Румунији. Видели су како ратно одушевљење крајем 1943, и почетком 1944. године код суседа Шваба и других опада а потом и слушали од њих  – све је готово! Приближавање Црвене армије током лета и јесени 1944. године источној граници Србије, тада Југославије, као и колоне избеглица фолксдојчера из Украјине, Молдавије и Румуније које су пролазиле ка западу, обновили су вољу за оружаним отпором. Јавиле су се прве српске самонаоружане групе територијалне одбране које су потом биле организоване у партизанске одреде. Ове групе дочекале су Црвену армију, организовале прве органе власти и безбедности. Петровград је и даље био Петровград и симбол српског идентитета Баната. Тек 2. октобра 1946. године партијски форум Петровграда мења име граду. Променули су самовољно, чланови КПЈ,  име граду без осећаја да су нарушили национални и државотворни идентитет Баната. Овом одлуком придружили су се јулској скупштини 1945. године одржане  у Новом Саду када је проглашењем  АПВ извршена сецесија покрајине. Ова скупштина омогућила је тихо извлачење Барање из Србије од стране КПЈ и КП  Хрватске и нелегално прикључење федералној Хрватској! У  револуционарном хаосу преименовањем Петровграда у Зрењанин потиснута је свест о ослобођењу и уједињењу српског народа 1918. године. Жеља већине становника Петровграда и не само њих да обновом његовог имена  потврде идентитет народа и државе  наилази на отпор једне острашћене мањине који се позивају на револуцију, НОР, револуционарну државу и њене тековине! Исти не пружају државотворне доказе о тој држави него само празан вербални жонглерај о антифашизму, уместо антинацизму, нити одговор где је та партијска држава са тековинама, где је партија у чије име је брисан Петровград ни зашто је нестала! Све је апсурд. Међутим није апсурд Статут и програм КПЈ донети на ⅠⅤ конгресу КПЈ у Дрездену новембра 1928. године да Краљевину СХС/Југославију треба разбити! Конгрес је одржан под високом заштитом бившег градоначелника Дрездена Густава Штреземана, портпарола Врховне команде немачког Вермахта Вајмарске републике, блиског са немачким комунистима, који се залагао за ревизију граница у Европи, повратак на стање пре 1914. године и великонемачку политику. Зато је боље да се малобројни назови антифашисти не оглашавају око питања имена града Петровграда. Њихово оглашавање само потврђује да су Срби потрошили године и деценије узалуд!

Идеја државотворности је револуционарна и важна код свих народа па и Срба.

Кнез а потом краљ Петар Карађорђевић је био револуционар, својом појавом носио је дух српске револуције 1804! Да је револуционар потврдио је својим делима подршком и личним учешћем у борбама за ослобођење и уједињење свог народа. Оставио је свом народу државу у којој су извршене социјалне реформе по начелу да земља припада ономе ко је обрађује. Ово начело било је након Великог рата револуционарни акт и остварено је да подвучемо и у Банату!

Жарко Зрењанин био је члан КПЈ и револуционар. Дао је свој живот за револуцију што није спорно и поштујемо његову жртву! Али да поновимо претходно питање: где је та држава за коју се борио и шта је са српским народом данас?

Никакав револуционарни или социјалистички симбол неће бити потиснут а још мање антифашизам, тачније антинацизам именом Петровград. Петар Карађорђевић је био револуционар и држао се друштвених идеја века у којем је живео и стварао и да подвучемо оставио је државу иза себе!

Зато кажемо да није постојао никакав идејни или морални критериј за партијску одлуку 2. октобра 1946. године да се Петровград преименује у Зрењанин, политички потез којим се негира српски народ у Банату а тиме и у Војводини.

Јован Пејин

Архивски саветник

Директор Архива Србије у пензији